ŽULE NA PLENUMU

Zdravo, ja sam Žule i javljam se iz Ugrinovaca. Ovde sam u pansionu gde su se stekli svi uslovi da budem sit i okružen dobroćudnom ekipom. To nama psima, kao i vama ljudima, predstavlja trenutak kada pogled možemo da zabacimo u polje iza elementarnog. U beskrajni svet finesa i manje važnih tačaka gledišta koje ipak nešto znače.

Tako sam došao na ideju da vam nešto napišem, što je odobreno na plenumu mojih kolega iz velikog pansionskog dvorišta. Sastajemo se svakog utorka nakon doručka, a ovog je izglasano da u ime naše ekipe ispričam ovu priču. Prihvatio sam to kao privilegiju. Slagao bih kada bih rekao da nemam tremu.

Da se razumemo, o pisanju ne znam mnogo i ne bih se usudio da kažem kako sam u tome vešt. Čitao sam zbirku priča „Pas“ od Ivana Tokina. To je sve što znam o slovima, sintagmama, rečenicama i njihovom sklapanju u misaonu celinu. Nisam siguran da li je Tokin čovek ili pas, ali sam siguran da dobro razume ljude i pse. I da dobro piše, jer nije jedan od omiljenih savremenih pisaca zato što dobro kuva. Iako tvrdi da i to radi dobro.

Ne mislim da je umeće pisanja povezano isključivo sa vremenom koje smo proveli čitajući, ali u ovom trenutku nemam moć da se oslonim ni na šta drugo osim na to da su reči koje sam pročitao zauzele određeni prostor u podsvesti. Iz tog prostora mogu nastati čitljive, jasne i dobronamerne emocije. Ako one iz nekog razloga ne budu takve, a među tim razlozima najuočljivi bude manjak iskustva i telenta, uvek možete da pročitate knjigu „Pas“. Tako ćemo svi biti zadovoljni.

Voleo bih da mogu precizno da vam se predstavim. Kada kažem precizno, mislim na to ko sam, šta sam i odakle sam. Ali kod nas pasa to ume da bude malkice komplikovano. Meni se zalomilo baš to, komplikovano, i ne želim da kukam, samo kažem. Kao i svaki pas, govoriću srcem umesto činjenicama. Okej je i nemati ime za ono što osećaš.

A od činjenica znam da imam između dve i tri godine i da je moj život počeo negde u okolini Čačka. Čuo sam da ljude i njihov život može trajno oštetiti činjenica da sa svojim poreklom nisu načisto. To im, kažu, proizvodi određene nestabilnosti i oblike patnje, ali kod mene to nije slučaj. Ja sam samo pas i čini se da mi je taj psihološki singularitet obezbedio značajnu moć adaptacije. „Meni se čini da sam ja sam sebi bio majka“.

U suprtonom, da sam sebi i drugima postavljao pitanja o poreklu, pogotovo da sam ta pitanja postavljao one noći kada su me iz azila u Čačku, pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima, strpali u beli kombi, ne verujem da bih bio živ.

Samo je smrt zajednički imenitelj svih živih. A život je ona crtica između dve uklesane godine na nadgrobnoj ploči. To sam čuo od jednog Čačanina koji me je sklonio sa kiše. Moguće je da se on baš i bavio proizvodnjom tih mermernih ploča. Reč je o čestitom čoveku za kojeg ne bih mogao da kažem da je "grebić", kako inače nazivaju meštane ovog grada.

Kao i svaki pas, govoriću srcem umesto činjenicama. Okej je i nemati ime za ono što osećaš

Ne razumem se u strane sveta. Čuo sam da ono gde mirišu more i riba zovu jug, a da miris dimljenog mesa i suvih šljiva znači sever, tačnije nešto što je svakako iznad i visočije od mora. Po različitim mirisima koje je beli kombi te noći ostavljao za sobom, činilo mi se da idem na sever. Ispostavilo se da nisam mnogo pogrešio.

Iz Čačka sam stigao u Suboticu, gde mi je bilo za nijansu bolje nego u kombiju. Nisam siguran da kombi prija ikome osim krtoli.

Verovatno ima i udobnih kombija, ali sumnjam da smo mi psi prvi na listi onih koji će u njemu zauzeti svoja mesta. Mada, ko zna, da ne grešim dušu, veliki je svet. Kada sam u stanju da od ćoška s olukom, između dve zgrade, sagradim čitavu planetu, ko zna šta bi bilo kada bih video nešto sadržajnije od dotrajalog belog kombija s ogrebotinama na braniku.

Voleo bih da mogu nešto preciznije da vam kažem o rasi kojoj pripadam, ali i tu sam tanak poput ovih mojih rebara. Znam da vi ljudi nas pse, između ostalog, delite na one sa krštenicom i bez nje, ali bi mi bilo veoma značajno da me poslušate u jednoj stvari: ljudi koji imaju pse sa krštenicom nisu manje ljudi od onih koji imaju pse koji nisu rasni. Nama psima ta vaša diskusija ništa ne znači. Budite ljudi iako niste psi.

Možemo pretpostavljati da li su se u "proizvodnju" mene kao psa umešali, ptičari ili ridžbeci. Ono što bez pogovora mogu da konstatujem je da su se mnoge ružne stvari dogodile onog trenutka kada se forma stavila na mesto sadržaja. Mi smo samo deo biomase koja se periodično obnavlja. „Sećam se trenutka kad sam osetio da imam srce i odmah sam shvatio da je svet moj“. To je jedino važno.

O danima koje sam proveo u Subotici i načinu na koji sam ih trošio mogao bih napisati knjigu. Ali rekao sam da neću da kukam. Ljudska posla koja ne bih da komentarišem.

Završio sam u transportu, opet, ali moram priznati da je ovaj bio znatno udobniji od prethodnog. Sebe ne smatram zavodnikom, ali sam iz nekog razloga uspeo da se dopadnem dvema devojkama. Pustile su me u njihov automobil i bio sam se razbaškario na zadnjem sedištu kao da se odatle nikada neću pomeriti. Probudiuo sam se u Ugrinovcima, gde mi je omogućeno da upijam svemir sa sunčanog neba. To me čini srećnim.

Neki ljudi iz Beograda, tačnije devojke, što da ne naglasim da su devojke jer će devojke očigledno spasiti svet, kupuju granule u džakovima i šalju ih ovde da ja ne moram o tome da mislim. Moj problem je, iskren da budem, na koji način da Kaći i Mirkici, posle plenuma na kojem plene svojim vrcavim očima, saopštim da mi se obe podjednako dopadaju i da sam zaljubljen u njih, a da se one ni na koji način ne uvrede što sam ih, uslovno rečeno, stavio u isti koš. Mislim da ću savet potražiti od brata Tokina.

Voleo bih da mogu nešto preciznije da vam kažem o rasi kojoj pripadam, ali i tu sam tanak poput ovih mojih rebara

Iz ove priče bi se mogao steći utisak da mi za sreću nije potrebno mnogo. Hteo bih da taj utisak ovim rečima i zvanično potvrdim.

Međutim, iako sam samo pas, znam da život podrazumeva donošenje odluka i prihvatanje odgovornosti. S tim u vezi, sada kada su moja putovanja u kombiju sa juga na sever i sa severa, nadam se, deo prošlosti, sada kada sam sit i osunčan, voleo bih da svoje mesto u Ugrinovcima ustupim nekome ko je selidbe bez oca, majke i krštenice tek preživeo. Nekog kome je sve to sveže i bolno.

Za to je potrebno da me neko od vas primi u svoj dom. Na sledećem plenumu u našem psećem dvorištu, u utorak nakon doručka, glasaću za to da vam narednu priču ispričaju Kaća ili Mirkica. Ako neka od njih u tom pismu uzvrati simpatije, verujem da ćete naći način da nas ne razdvojite.

*** Ukoliko želite da udomite Žuleta, na društvenoj mreži Instagram obratite se Jovani (@jovanajankovic84) ili Nađi (@yoyobrain), a možete da adresirate i imejl na akcijanjestefan@gmail.com. Hvala.

Fotografije: Boris Jovanović