TUNJEVINA U KONZERVI

Sa Veljkom na Košutnjaku

Veljko je jedan od prvih penjača koje sam upoznao. Da se bolje izrazim, Veljko je jedan od prvih ljudi koje sam upoznao a da se bave sportskim penjanjem. Ne alpinizmom, ne planinarenjem (to čak ne znam ni šta bi tačno podrazumevalo), ne hajkingom, ne viaferatom, nego sportom u kom se penje uz stenu, prirodnu ili veštačku, obeleženim smerovima (rutama), koji imaju svoje unikatne nazive i ocene, rangirane po težini. Specifična veština koja zahteva uvežbanu tehniku, snagu u leđima, ramenima, prstima i kukovima, a ponajviše zahteva da imaš muda. Ne zato što je opasna, u penjanju se ne gubi život kada se pravila poštuju, nego zato što treba da se suočiš sa gomilom neprijatnosti, možda najpre s prihvatanjem toga koliko si se usr’o od straha, iako, kako sam iznad napisao, ništa opasno ne može da ti se dogodi, ponavljam, ako poštuješ pravila, opremu, ljude i snagu prirode.

Tada kada sam upoznao Veljka, a naš susret dizajnirao je moj najbolji ortak Knez, koji je penjanje spoznao boraveći u Milanu, pa po povrtaku u Beograd potražio gde se može trenirati i upisao se u klub u kom je bio i Veljko, tada kada se to desilo, ja nisam imao nikakve veze sa penjanjem. Knez me jeste uveravao da će mi se penjanje dopasti, da je to baš za mene, i probao sam, jeste mi se dopalo, nisam mogao biti siguran da li je to baš za mene, ali bilo ono to ili ne, tada sam još uvek bio zaražen krosfitom i kik-boksom, treninzima posle kojih mi je telo bilo u stanju kao nakon blaže saobraćajne nesreće. Ugruvano. Mislio sam da to tako treba i činilo se da me penjanje neće dovoljno ugruvati, da ne kažem nagruvati, pa mu se nisam dao. Ostalo je na tome da sam ga samo probao, dok bih Veljka viđao kada sa Knezom, nakon svršenog penjačkog treninga, njih dvojica zajedno sednu na pivo, a ja im se pridružim.

Bilo je tu još nekoliko momaka, jedan Crnogorac Frano, koji sada živi dolje, na brodu, ili ima brod kojem samo plovi a živi tu negde na obali, ili u Herceg Novom, ne držite me za reč, tako nešto, kao i Kića, devojka iz sveta mode, stilistkinja, sa sitnim prstima kojima je mogla da uštine svaki hvat, ne znam gde je sad i čime se bavi. Ponekad bi u tom društvu bio i njihov, kasnije i moj trener penjanja Dule Kopčalić, koji ne pije pivo nego koka-kolu, ali bi najradije, ako već treba negde da se sedne, Dule voleo da to bude u poslastičarnici kod Cice ili Milice, ili već neke ’ce. Znam to jer vam sada već govorim o vremenu kada sam se redovnije pridruživao penjačkoj ekipi i penjanju, izgubio 10-ak kilograma mase i morao ozbiljno da ga zavolim i razumem, mislim na penjanje, kako bi mi dalo neophodan štit kojim ću se uspešno odbraniti od komentara „što si smršao“, „od čega si se osušio“ i sličnih. Ne moram da objašanjavam zašto penjanje traži mršave ljude ili nemršave ljude kroz neko vreme napravi mršavim. Ali, ono što je bilo super, zajedno sa kilogramima, gubio sam i kik-boks ego - stav kao da tražim kavgu, koji će mi to, realno.

Veljka sam baš gotivio da vidim, uvek, kao i dan-danas, iako ne govori mnogo, definitvno nije neki brbljivac koji po svaku cenu želi da se dopadne okolini, ali kao da se, u izvesnoj meri, mi koji imamo velike, dugačke i špicaste noseve, po nekom nepisanom i samo nama znanom kanonu, poštujemo na prvu loptu. Moguće je da lupam i da ne možete zamisliti kao realno ovo što govorim, ali pošto sam ovde ja pripovedač, dozvolite mi.

Delovao mi je, Veljko, tada kao i sada, poput nekog Francuza iz Pariza, šta god to značilo, a i jeste se kao grafički dizajner doškolovavao u gradu svetlosti. Voleo sam da vidim i ostale iz gore spomenute ekipe, nego sam na ovim fotkama s Veljkom, pa se držim njega.

Ali, ono što je bilo super, zajedno sa kilogramima, gubio sam i kik-boks ego - stav kao da tražim kavgu, koji će mi to, realno.

Momci i nekoliko devojaka što su bili moja ulazna stanica na penjanje, danas su se poženili, pouduvali, podobijali decu, uskori će i Veljko (zdravo bio brate), ekipa se, što bi navijači rekli – raspala. Raspala u kontekstu penjanja, za pivo se ponekad i nađe vremena, ali sve je manje naših zajedničkih treninga, i opet, kao prirpovedač, ne ide mi na ruku da skliznem u nekakvu patetiku, ali sve i da vam ovo bude tako zvučalo, kao patetično, reći ću da mi ta ekipa nedostaje. Ta ekipa koja je bila moj ulaz u ovaj sport, koji inače okuplja čudan neki svet, s kojim ne da ne želim da se poistovetim, nego mi tako nešto, iskren da budem pred sobom i drugima, nikad nije ni padalo na pamet.

Često mi skorojevići koje poznajem, bogatuni što troše novac na kokain, šampanjac i kurve, deluju ljudskije i životnije od zamišljenih likova sa velikim rančevima, u kojima obavezno moraju biti prostirke smotane u valjak. Oni što vijore zastavama slobode i prirode, da ne kažem jedinstva, oni bar tako misle, a zaposleni su u američkim programerskim korporacijama i nisu ništa drugo do „civili“ slični onima koji su u soc-realističnim fabrikama šrafili šraf, ne pitajući se čega većeg je taj šraf deo. Često mi ti koje ovde opisujem svestan da preterujem, što je neodvojivo od pripovedača, jer kakav je to pripovedač koji subjektivno ne preteruje, elem, često mi ti koje opisujem deluju kao da bi u pozorištu ili operi otvorili konzervu sa tunjevinom i razapeli šator, pre toga kukajući o tome kako je karta za pozorište skupa i kako ne opravdava svoju cenu. Hajde bar da se to kukanje prolama kao sopran po celoj avliji, nego ga jedva čuješ, ali ne prestaje, kao gunđanje u bradu. Naravno da nisu svi takvi, postoje izuzeci, ali izuzeci su tu, kao što znate, da bi potvrdili pravilo.

Pa šta da vam pričam kada penjači, čak i kada biraju sprave koje im osiguravaju život, doslovce, čak i tada gledaju da izaberu što jeftiniju, jer ove druge sigurno ne zaslužuju da koštaju toliko koliko koštaju, oni kad vam kažu.

Uglavnom, ekipa na penjanju ni na koji način ne sliči onoj s kojom sam, recimo, 2008. autobusom putovao za Solun, na fudbalsku utakmicu Aris-Zvezda, gutajući suzavac koji je grčka policija u nas ispaljivala poput rođendanskih konfeta a ovi moji saborci iz autobusa tome se smejali kao deca koja ližu lizalicu, s tom razlikom što njihov osmeh, suprotno od dečijeg, nije počivao na sreći nego na psihosomatskim poremećajima, agresiji i šizofreniji. To je onaj period kada sam imao 10kg više nego sada. A sada imam i dugu kosu i jake podlaktice, moglo bi se naslutiti kako se bavim penjanjem, ali suzavac nisam zaboravio.

Često mi skorojevići koje poznajem, bogatuni što troše novac na kokain, šampanjac i kurve, deluju ljudskije i životnije od zamišljenih likova sa velikim rančevima, u kojima obavezno moraju biti prostirke smotane u valjak

Nego da ponovim, ekipa na penjanju ne sliči ni mnogim drugim s kojima sam imao kontakt, ovakav ili onakav, u ovoj ili onoj fazi svog života, što me zapravo i dovodi u poziciju da ovo komentarišem, tačnije, da sebi dam to pravo. Neko bi rekao „imaš širinu“, a neko „ko si pa ti“, sve zavisi, ali sam pripovedač, a znate već šta to u ovom slučaju znači. Vrlo rado ću čitati i vaše pripovetke, čuj mene primedbe, pripovetke, pripovetke, pišite ih. Još da dodam da likovi u ovom tekstu nisu izmišljeni, realni su, glavom i bradom, ne krijem svoj esnaf, a oni se, nadam se, neće ljutiti, ljubim ih.

Umalo da zaboravim što sam ovo uopšte počeo da pišem. Najpre, aspurdno je, a pomalo i zabavno, u stvari meni jeste zabavno, što se ne osetim sasvim prijatno kada me neko nazove penjačem, kao što sto se ne osetim bogougodno ni ako mi neko nadene da sam novinar, iako i jedno i drugo, i penjač i novinar, u neku ruku i nogu - jesam. Rukom penjem, nogom pišem. A i jedno i drugo, oba ova zanimanja, njihovi predstavnici, imaju upečatljivu, pored brojnih drugih dobrih i manje dobrih, zajedničku crtu – klošarski fazon. Tako bi dorćolci, ugrubo, pojednostavili opis, a ja ću ga kao prirpovedač upotrebiti ovde. Novinarski klošarski fazon ogleda se u tome što, ne uvek i nužno, ali prečesto, novinari svoj imidž grade na kukanju i uživaju da se ogrebu za besplatno piće i klopu gde god to može. Slično tome, penjački klošarski fazon, ne uvek i nužno ali prečesto, kako sam gore spomenuo, sažet je u tome što bi penjači izvadili džezvicu za kuvanje kafe i gde treba i gde ne treba. Opet izvinjenje izuzecima, ali naši smo, razumemo se.

Dalje, ne samo zbog svega napisanog u ovom tekstu ali u velikoj meri da, i zbog toga, penjanje se našlo u klopci sličnoj kao što se recimo našao i skejt. Mislim na penjanje i skejt kao sportove. I jedno i drugo spadaju u domen ekstremnih, premda je to na neki način podložno diskusiji, ali definitvno su drugačiji i privlače drugačije ljude, ali su i jedan i drugi postali olimpijski - rentabilni, profitabilni i komercijalni. Ali klopka se tiče sledeće stvari, objasniću je na primeru penjanja, a koliko sam upućen, a nije da nisam, slično je i u skejtu: Oni koji su dobri penjači, ne gledaju daleko, gledaju svoje dupe, da se penju i da im bude dobro. Ne bi se moglo reći da ih zanima šta će i da li ostati onima koji dolaze posle njih. S druge strane, oni koje eventualno zanima šta će ostati iza, oni koji bi se drznuli da naprave sistem, kakav-takav, nemaju podršku ovih prvih, ovih dobrih penjača, jer oni koji bi pravili sistem, po mišljenju ovih koji ne žele da ga prave nego da autistično proučavaju svoje sledeće poduhvate, nemaju prava da to rade jer ne penju najviše ocene. Cirkus zaglavitis. Dajte neki žeton da odglavimo stepenice, dajte ključić da otvorimo konzervu tunjevine.

Zbog čega sam ono još počeo ovo da pišem, e da, Veljko, setih se. Veljka obožavam da sretnem. Kada ga sretnem na Košutnjaku, na veštačkoj steni, imam isti onaj osećaj koji sam imao kada sam kao klinac sretao Ivon Jafali na trens žurkama. „Eno je Ivon, eno je Ivon, Iiiivooon“, vikali bismo ortaci i ja. Ljubav ka penjanju jača je od svih klopki u kojima je, pa makar ga upražnjavao usamljenički, kao kauboj koji posle dobijenog dvoboja, sa svojim konjem hoda po mesečini koja se sa dimom njegove cigarete spaja kao para sa hladnom Savom u jesen, dok kaubojevo celo selo slavi njegovu pobedu u kafani, nazdravljajući tekilom.

Cirkus zaglavitis. Dajte neki žeton da odglavimo stepenice, dajte ključić da otvorimo konzervu tunjevine

Na kraju, pišem ovo jer sam na aerodromu, imam još deset evra i kupiću proteinsku čokoladicu od osam, za šta bih, negde gde nije aerodrom, mogao da pojedem sadržajan ručak, ali šta sad, baš gledam tu čokoladicu, ko zna kada ću ponovo biti na ovom aerodromu, a u ovom trenutku sam ionako samo sad, dok je trenutak, i nikada više. Da pušim cigarete kao kauboj, žuti Kamel da pušim, baš bih sad izašao tamo do onih momaka u žutim prslucima koji stoje ispod aviona, iako verujem da to nije dozvoljeno, sigurno nije, ali izašao bih sad tamo i zapalio cigaretu. Pa nek misle ljudi da sam im šef, šta sad.