PUMPAJ

Nisam bio mnogo daleko od uverenja da smo društvo koje nestaje, gubi svoje tragove, kolektivne vrednosti i smisao. Nastavno na „teoriju Solunskog fronta“ koja sugeriše da smo nakon Prvog svetskog rata ostali bez dobrog dela građanstva, doslovce dobrog, pa nam se sličan scenario ponovio još nekoliko puta, nije potreban visok koeficijent inteligencije niti poznavanja istorije da bi se moglo zaključiti kako najveći kontinuitet, kao društvo, imamo upravo u diskontinuitetu vrednosti i smisla.

Kada jedna nit ne može da se poveže u dugotrajni tok, onda se ona svodi na puke fragmente nedovoljno jasnih i doslednih istina. Pretvara se u obmanu. Takav utisak sam imao - da se obmanjujemo i da smo kao kolektiv jedna velika obmana.

Da li sam zbog toga postao pijanac kome su drugi krivi? Rekao bih da nisam. Da li sam zbog toga pomislio da je negde drugde bolje postojati i živeti nego ovde? Rekao bih da nisam. Šta sam ako ovo iznad nisam?

Kada neke devojke računaju neku jednačinu koristeći cifre mog datuma rođenja, negde, ne znam tačno gde, vide osmicu. A osmica znači mrak. Onda im lakne da kažu da nisam lak. Relativizacija je majka medveđe usluge.

Prihvatio sam da broj ljudi sa kojima delim zajedničke vrednosti nije preveliki. I da nismo ni u kakvoj prednosti, niti na uzvišenom postolju u odnosu na nekog drugog, sledbenike tog nekog drugog i nekih drugih vrednosti. Već smo, jednostavno, da ne kažem samo - različiti.

Prihvatio sam da idem svojim putem, svestan da postoje brojni paralelni i različiti putevi i da ćemo svi zajedno, bez obzira na to koji smo put izabrali - nestati. Neko s ostavljenim tragom, neko bez njega.

A pre tog prihvatanja, počeo sam ujutro Gospodu da govorim „veliko hvala“ što sam tu. Kada sam to uistinu osetio kao istinito i delotvorno, bez da sam pročitao u knjizi, moja perspektiva izoštrila se u znatno podnošljivu krivulju. Bez osmice.

Međutim, perspektiva i krivulja bile su na velikom ispitu nakon masakra u OŠ Ribnikar. Tada nisam video nikakvu vrednost u svom izabranom putu, perspektivi i nekolicini svojih saputnika. Bio sam na korak od kristalno jasnog razumevanja čovekove potrebe da se propije, odseli iz zemlje ili mrači kao da ima osmicu.

Taj jedan korak koji me je od toga odvojio jesu šetnje, trčanje, penjanje, ispoljavanje kreativnosti bez obzira na to šta drugi o tome misle. To su mi i numerološkinje potvrdile - biću fizički aktivan bez obzira na broj godina. Sačekaću Gospoda...

Uprkos tom koraku koji mi je sačuvao mentalnu infrastrukturu - pao sam. Pao sam gledajući kako ljudi, u vinariji koja se nalazi na 70 metara od mesta tragedije u Ribnikaru, puše tompuse, piju vino i ponašaju se kao da se čitava stvar desila u nekom drugom gradu i nekom drugom narodu. Imao sam utisak da njihova paralela nagriza moju paralelu i jede žito na četresnici smrti svih svetova osim njihovog. Definitivno smo nestali, osećao sam.

Počeo sam ujutro Gospodu da govorim „veliko hvala“ što sam tu. Kada sam to uistinu osetio kao istinito i delotvorno, bez da sam pročitao u knjizi, moja perspektiva izoštrila se u znatno podnošljivu krivulju

Oklembešen na zub vremena, nekako sam počeo da se oporavljam od pada i shvatao da sam i dalje tu i da nisam nestao. Tada mi je na pamet pala jedna mazohistička ideja - da uđem u ekipu iz vinarije, upoznam njene članove i probam da skontam njihove vrednosti.

Sećanje me vraća na kultnu priču iz magazina CKM, kada je britanski autor proveo godine i godine družeći se sa huliganima fudbalskog kluba Čelsi, ozloglašenim Head Huntersima. Druženje je podrazumevalo učešće u incidentima, opijanje i drogiranje, sve do tetovaže grba „plavaca“ koju je uradio na levom delu grudnog koša, gde kuca srce. Nakon što je uspešno postao jedan od viđenijih aktera u tom krugu, sve što je saznao, doživeo i zapamtio, ispričao je tamo gde nije trebalo - u policiji. Svedok-saradnik, od milošte - drukara.

Nisam imao plan da na grudima istetoviram tompus niti da šurujem s policijom, ali među ekipu iz vinarije ušao sam poprilično lako. Kako? Tako što oni vole da izmišljaju poslove, a svakom ko voli da izmišlja poslove potreban je neko da izmisli neku lepu priču o njihovom poslu. Taj neko sam ja.

Moje spoznaje, utisci i zaključci o eksperimentu zaslužuju zasebno poglavlje knjige. Ono što je od svega toga relevantno za ovu priču jeste stvar zbog koje sam se među njima i zapatio - vrednosti.

Centralni vrednosni stub ekipe koja je ignorisala da se na 70 metara od njih upravo urušava jedna civilizacija jeste novac. Oni komuniciraju jezikom novca i ljude vrednuju po bankovnom računu. Narihtani na suludu potrebu za ukrupnjavanjem kapitala, ne konstatuju ništa što im nije u neposrednom vidokrugu.

Gospodu se ne zahvaljuju, možda nominalno, ali retko kada su zadovoljni onime što imaju, uvek bi još. Nalik na skrhkane duše koje nisu razvile kapacitet za punoću ljubavi. Po uzoru na siromašne koji jedino imaju novac. Jedina istina za koju se čini da je mogu sažvakati jeste posedovanje. Sve ostalo, u dijalogu, relativizuju.

Reći ćete mi da sam to mogao pretpostaviti i bez involviranja u njihove redove. Jesam, do jedne granice. Ali da su prenaglašeni Hamleti iz animiranih filmova i iskarikirane zle maćehe iz crtanih filmova zaista ovde, među nama, to sam prihvatio, priznao i primio tek nakon ovog eksperimenta.

Ako biste pitali njih, siguran sam da bi vam rekli kako to nije bio eksperiment nego moja želja da uzmem njihov novac. Da, to im je posebna paranoja - da neko nešto hoće da im otme. Valjda polaze od sebe.

Ako uzmem u obzir da se u toj ekipi nalaze donosioci odluka, a da je jedina vrednost tih donosilaca odluka novac, onda nije za čuđenje što kao društvo nestajemo, gubimo svoje tragove, kolektivne vrednosti i smisao.

Jedina istina za koju se čini da je mogu sažvakati jeste posedovanje. Sve ostalo, u dijalogu, relativizuju

A onda?

Onda su se dogodili studenti. Primenom alata savremene demokratije zapušili su usta političarima. Hodočasnim kretanjima od grada do grada dobili su poštovanje navijača. Patriotama su sažvakali šta znači rodoljublje. Spiritualistima šta znači meditacija od 15 minuta na gradskom trgu. Umetnicima šta znači kreativnost. Sportistima šta znači rekreacija.

Ljude su podsetili na čoveka kao centar kosmosa. Da je važnije za šta se živi a ne od čega se živi. Podsetili su nas na drugarstvo, zajedništvo, ljudskost. Vratili su nas iz nestanka. Vratili su nam smisao. Napisali su:

Godinama smo nosili tugu pod kožom, ćutali i stezali pesnice. Danas stojimo zajedno, a ulice nam postaju tesne od snage i ljubavi. Neka se ova sloga nikada ne zaboravi i neka hrabrost više nikada ne utihne.

Šta god da te muči, nisi sam\a!

Nismo sami. Vrednosti su iskrene, istinite, ljubavne i božije. Sama ostaje ekipa koja veruje u novac. Nebitna koliko i proliv koji njeni članovi upravo imaju od pokvarenog vina.