PERSONA

foto: Luka Šarac

Verujem da sam kao persona kadra da uradi kršten intervju stasao pre 11 godina. Na fotografiji sa Karimom Rašidom, egipatsko-kanadskim industrijskim dizajnerom, stojim isturenih grudi, kao da sam najviši u razredu, sa tek nekoliko nepravilno raspoređenih dlačica na „bebećem“ licu. Šiške pokušavaju da liče na nešto. Sve što uspevaju jeste da budu neuspeli pokušaj. Klinac koji se trudi da bude stariji nego što jeste.

Nosim strukiranu Barba Napoli košulju sa karo šarom, koju sam kupio kod Milete na Slaviji. Replay farmerke kao simbol kvaliteta za moju generaciju, iako u široj slici one nisu bile bogzna šta, osim što nisu bile jeftine. Na stopalima su mi duboke Camper cipele od prevrnute kože, u bež varijanti, sa belim pertlama, koje liče na početak postojanja obuće za fudbal. Bilo mi je važno da se lepo obučem, a nezrelost podrazumevala da kontekst lepog zavisi od brendova koje nosim. 

Držim čašu sa koktelom koji liči na Comspolitan. Zglobovi šake kojima se zadaje udarac pesnicom, meta karpo falangealni zglobovi, crvene se koliko i slatko-kisela tečnost u staklu koje držim za njegov tanani vrat. Trenirao sam kik-boks i udarao u džak. Na poslu su mislili da iz redakcije žurim da odem kući ili u kafić, a ja sam želeo da stignem na trening. Jer ako ne stignem, sutra neću dobro da pišem, što je tada bila poenta mog odlaska u redakciju. 

Karima Rašida mi je prvi put pokazao drugar koji je studirao grafički dizajn. Na plafonu u svojoj sobi imao je kuku. Na nju smo kačili džak. Zveckanje lanaca na kojima je „vreća sa peskom“ visila sa kuke, mešalo se sa tehno plejlistima Adama Bejera. Jednom je u klubu Tube, koji je imao konfiguraciju autobusa na liniji 611, švedski disk džokej nastupao do 8.30 ujutro. Pažljivo smo birali patike, farmerke, dukseve i košulje, potpuno iracionalno natežući juniorske plate.

Nedovoljno dobro baratam umetničkim pravcima da bih opisao Rašidov stil, ali utisak koji sam stekao gledajući njegove radove jeste da vidim nešto futurističko i šik. Sa značajnim prisustvom roze boje na koju se umetnik koji liči na košarkaša očigledno ložio. Voleo je i skroz belo ili prljavo belo, kao odelo koje nosi na fotografiji.

Stefan Tošović i Karim Rašid, privatna arhiva

Na poslu su mislili da iz redakcije žurim da odem kući ili u kafić, a ja sam želeo da stignem na trening. Jer ako ne stignem, sutra neću dobro da pišem, što je tada bila poenta mog odlaska u redakciju

Kada je Karim Rašid oženio Srpkinju, u redakciju je stigla vest da dolazi u Beograd, gde će raditi dizajn enterijera za restoran na uglu Ulica Palmotićeve i Hilandarske. Urednica je prosledila zadatak koleginici, a ja sam stidljivo, kao dete policajcu, prišao da joj kažem kako mi je Rašid kul lik. Da joj mogu pomoći u vezi sa pitanjima. „Je l si ti lud, pa što ne kažeš, to ti treba da radiš, idem kod urednice da joj kažem“.

Bio sam nov u redakciji, napisao tek nekoliko kratkih tekstova, intervjue još uvek ne. Mogao sam se udžbenički uklopiti u Kaporovou misao da nismo naučeni da se laktamo. I da nam je spoznaja da nešto možemo neretko sasvim dovoljna. Nonšalancija koju svako ko se nalazi prekoputa lako može da iskoristi za rezultat u svoju korist.

Majik Cafe, Beograd; foto: Pinterest \ ROOM Diseno

Sa Karimom Rašidom imao sam vreme od 20 minuta za razgovor. Desio se u Ulici Kralja Petra, u salonu nameštaja, u prisustvu odabranih ljudi i nekoliko predstavnika medija, ne mnogo njih. U jednom trenutku pitao sam ga o kolekciji Kamasutra, gde je dizajnirao nameštaj inspirisan činom seksa. Perverzan futuristički dizajn.

Nasmejao se kao drugar za šankom koji pije treće pivo. Okrenuo se ka Ivani. „Ljubavi, čuješ šta me pita – jesmo li isprobali nameštaj“. Stegao je pesnicu i pružio ju da je udarim mojom, na kojoj su se meta karpo falangealni zglobovi crveneli kao Cosmopolitan. Posle toga sam se dodatno opustio i poslednje parče našeg razgovora, da je pesma, zvalo bi se U svetu postoji jedno carstvo.

Stasavanje za vođenje razgovora nastavio sam čitajući licencirane magazine, u kojima je autor intervjua podjednako bitna persona kao ličnost čiji se portret skicira. Podrazumevalo se da takav autor ima izgrađeno ime kao novinar-knjievnik i da se može pohvaliti dugogodišnjim radom koji je njegovim rečima dao težinu džaka koji se udara pesnicama. Kada bi odlazio u vilu kod De Nira, autor bi sastavio priču iz koje se činilo da su proveli jedan dan zajedno kao drugari. Glumac uvažava autora u najmanju ruku podjednako kao autor njega. Kao da su zajedno izašli iz Tube-a u osam ujutro. To što ne gradi zgrade ne znači da autor nije persona.

Mogao sam se udžbenički uklopiti u Kaporovou misao da nismo naučeni da se laktamo. I da nam je spoznaja da nešto možemo neretko sasvim dovoljna

Persona je maska koju su glumci u antičkim tragedijama nosili izobražavajući određene likove i njihove osobine. U realnom životu persona znači pokušaj da sebe predstavimo na najbolji način, idući ka tome da rascep između mišljenog, urađenog i rečenog svedemo na neprimetan zarez. Kada teži tome da pronađe svoju istinu, čovek teži tome da bude persona. 

Sticao sam utisak kako sam preslab za kik-boks a prejak za autora. Boravio sam na sredini između njih, ne odričući se ni sparinga ni intervjua. Žurio sam na trening da bih sutra bolje pisao. Kod Tonija Parsonsa, britanskog pisca koji će gostovati na predstojećem Sajmu knjiga u Beogradu, pronašao sam lirsku minijaturu u kojoj govori kako ga je bokserski sparing pripremio na to da se bezbolno pohrve sa životom.

Sada imam dugu kosu i šiške koje se zbog svoje dužine ponašaju zrelo. Gustu bradu koja je prekrila „bebeće“ lice. Oči su mi ostale kose, kažu da delujem mlađe i više se ne trudim da budem stariji nego što jesam.

To što ne gradi zgrade ne znači da autor nije persona

Nedavno sam u Španiji ušao u Camper šop, koji je svoje modele futurizovao kao Karim Rašid fotelje sa roze elementima. Nisam našao onaj koji liči na preteču kopački. Pričao sam da ću, po povratku u Beograd, otići da bacim oko na Replay, nisam ušao u radnju sto godina. Ne znam koliko su se futurizovali. Strukirane košulje oblače trgovci kriptovalutama sa Zapadnog Balkana i meni se to više ne dopada. Stalo mi je da se lepo obučem, a kontekst lepog sada ne zavisi od brendova koje nosim. Zavisi od toga šta organski „dihtuje“ sa mojim potrebama.

Zadovoljan sam intervjuom koji sam pre nekoliko dana uradio sa iskusnom koleginicom. Razgovarali smo o personama. Idem da udaram u džak.