Ustajanje je najbolji deo padanja

Jedini način da se prevaziđe nelagodnost jeste da se nelagodnost redovno praktikuje.

Od malena padamo. Izuzevši padanje s opasnim posledicama, reč je o zdravom i korisnom delu odrastanja. Kada na igralištu nedovoljno dobro proceniš koliko je lopta udaljena od tebe, napraviš manjak neophodnih koraka da do nje stigneš, ili ne uočiš da ti je pred stopalima kamen, sva je prilika da ćeš se saplesti i ostvariti blizak kontakt sa zemljom ili asfaltom.

Suočavaš se sa šokom, a u pozadini čuješ „Ništa, ništa, ništa…“. Govori mama, tata, nastavnik ili trener. Ili drugari. Ustaneš, obrišeš prašinu i ukoliko ima krvi - nađeš način da je zaustaviš. I nastaviš dalje. Život postaje mnogo lakši kada shvatiš da nisi od stakla. Ili od šećera. Od šećera je simpatija u koju si zaljubljen.

Kada odrasteš, školsko dvorište, igralište ispred zgrade ili zabavni park - svi poligoni na kojima si „drao“ kolena i laktove bivaju samo uspomene iz detinjstva. Međutim, to što si porastao ne znači da si odrastao. Nije kraj sa preispitivanjem vlastitih granica. Naprotiv. Za zrelost i stasavanje važno je da znamo šta možemo da podnesemo, koje su nam granice i odgovornosti.

Čini se da je to nekada bilo za nijansu jednostavnije. U drevnim kulturama postojale su inicijacije koje su mlade dečake uvodile u svet muškosti. Tek nakon nekog obreda, oni bi u zajednici mogli biti priznati kao odrasli.

To je uključivalo ritualne nelagode: borbu u areni, ožiljke, padanje, post, izolaciju… Nije služilo tome da dečaci budu povređeni ili osakaćeni. Poenta je bila da mladići osete kako bi njihov život izgledao da su odrasle osobe. O muškosti se mislilo kao o nečemu što i nije baš prijatno.

Za zrelost i stasavanje važno je da znamo šta možemo da podnesemo, koje su nam granice i odgovornosti

Kako ovakve inicijacije ne postoje u modernom svetu, skloni smo tome da u zoni udobnog ostanemo duže nego što bi trebalo. Ako imamo izbor, retko kada biramo onaj rizičan.

Izbegavamo da govorimo o teškim temama. Tim izbegavanjem samo kooperiramo u udaljavanju od istine. A istina nije bila potrebna samo drevnim mladićima i ratnicima. I nama je.

Lako je pobeći. Tu je TV, serije i pivo. Tu je mnogo toga, a činjenicom da ne voli svoj posao ili vezu, ali mu oni pružaju sigurnu zonu, čovek samo doliva ulje na vatru. Melje svoj život u puter od kikirikija i ne uspeva da nađe ono zbog čega će se osećati zaista živim. Tada ceo njegov život pati.

Umesto da svoju kreativnu ideju predložimo na prvom poslovnom sastanku, šaljemo pasivan imejl nekoliko dana kasnije. Umesto da priđemo devojci koja nam se dopada, odlazimo u stan i pokušavamo da je nađemo na društvenim mrežama.

I takvi postupci se množe. Poricanja naših unutrašnjih poriva se sabiraju. Na kraju gubimo osećaj za hrabrost. A život bez kuraži liči na puding od vanile.

Činjenicom da ne voli svoj posao ili vezu, ali mu oni pružaju sigurnu zonu, čovek samo doliva ulje na vatru. Melje svoj život u puter od kikirikija i ne uspeva da nađe ono zbog čega će se osećati zaista živim

I, šta sam uradio povodom toga?

Počeo sam da se bavim sportskim penjanjem. Interesantnom veštinom koja podrazumeva penjanje uz prirodne i veštačke stene. Podrazumeva visinu, od koje imamo (manje-više) urođeni strah.

Naučen da je jedini način da se odnos sa nelagodnošću olakša upravo taj da se ona redovno praktikuje, krenuo sam putem stene koja ne trpi galamu i nervozu. Pored ostalog, stena od čoveka traži staloženost, smireno disanje i izdržljivost. Traži proces koji je važniji od cilja.

Nije nepoznato da veza između čoveka i uspona na stene seže u daleku prošlost. Istorijski crteži otkriveni na Istoku svedoče o tome da su se ljudi zarad opstanka penjanjem bavili pre nove ere. Imajući u vidu da su početkom 14. veka bušili rupe u stenama kanjona Čako, pretpostavlja se da su članovi plemena Anasazi sa jugozapada SAD prvi ovladali nekom vrstom penjačkih kretnji i pokreta.

Penjanje se razvija iz planinarenja, koje kao veština biva priznato prvim usponom na vrh Mon Blan, 1786. godine. Ovaj događaj mnogi vide kao početak alpinizma, kojim se prvobitno bave pripadnici engleske buržoazije. Uz pomoć francuskih, švajcarskih i italijanskih vodiča, oni počinju da osvajaju vrh po vrh, koristeći najlakšu moguću rutu.

Nakon što su svi vrhovi Alpa bili uspešno popeti, alpinisti istražuju alternativne načine za uspon, što dovodi do pojave „težih ruta“. Na tom talasu razvija se sportsko penjanje i penjačka oprema.

Danas je veliki broj ljudi nekada i negde imao priliku da vidi „bezbednosne zakačaljke“ (karabinere). Oni vise i sa 28 metara visokih betonskih silosa na Penjalištu „Silosi Utopia“, gde po „oštrom“ februarskom danu, tik uz Dunav, stojim pred nekolicinom predstavnika medija koje treba da upoznam sa veštinom penjanja.

Moja priča sa sportskim penjanjem traje deceniju. Donela mi je upravo ono zbog čega sam i želeo sa njom da se „rukujem“ - suočavanje s nelagodnošću. Kada se sa visine spustiš na zemlju, stvari deluju znatno jednostavnije.

„Vertikalni ples“ pomogao mi je da psiho-fizički očvrsnem, da preciznije osetim prostor i svoje mesto u njemu. Izgradio me je u čoveka pouzdanijeg u odnosu na čoveka koji sam bio pre penjanja. Ovaj sport spojio me je sa ljudima čija izdržljivost i doslednost imaju moć da te posrame. Iz tog stida rađa se želja za suočavanjem.

Ovaj sport spojio me je sa ljudima čija izdržljivost i doslednost imaju moć da te posrame. Iz tog stida rađa se želja za suočavanjem

Kao rezultat, oko mene su oni kojima verujem i oni koji veruju meni. Među njima je i jedan telefon - HONOR Magic 7 Lite - koji je jak, izdržljiv i lojalan. Kako? Tako što mu je ekran otporan na udarce. Baterija traje gotovo beskonačno. Ne baguje i ne koči. Nije potreban veliki koeficijent inteligencije da bi se shvatilo da je idealan za penjačke avanture.

Tako da hajmo u jednu takvu. Silosi zovu u dodir sa trenutkom u kom život počinje da bude zanimljiv. Obuvam penjačice, stavljam magnezijum na šake, vezujem pojas u čvor, vazduh udišem duboko i u sebi izgovaram repliku kojom se završava kultni film La Haine: Nije važno odakle padaš, važno je prizemljenje!

fotografije: HONOR