NAUČEN

Dobro pamtim ćaletov potez šakom kada je odvoji od volana, ispruži naspram šoverfajbne i pokaže vozaču drugog automobila da slobodno prođe, iako je prednost, po pravilima kretanja vozila u saobraćaju, na ćaletovoj strani. Kažu da je ležernost bila neuhvatljivi tajni sastojak beogradskog krvotoka. To je ono kada se čuju sirene, a komšije u skloništu zbijaju šale na vlastiti račun.

Nagledao sam se ćaletove ležernosti pre nego što sam postao vozač. Zapamtio sam jednosmerne ulice, lakat krivine i semafore koji za pešake traju veoma kratko. Kada je došao red da vozim, dosta toga sam već znao. „Zašto si ga pustio?“, pita me suvozač. Tako sam naučen.

Dobro pamtim kada sam se jednom sa drugarima spuštao niz Takovsku ulicu i na raskrsnici video kako stariji momak iz kraja za revere hvata mlađeg, podiže ga i doslovce baca ka telefonskoj govornici. Šta se događa, pritrčali smo. Mlađi je bio bacao prazne pivske flaše na afalt školskog dvorišta i ostavio gomilu stakla na terenu gde đaci igraju fudbal. Stariji je izabrao sebi svojstven način da mu objasni kako to nije lepo raditi. Dobio je nadimak kultura, kakav se ne bi mogao pretpostaviti gledajući u njegovu obrijanu glavu.

Kada me je komšija video da šetam sa prvom devojkom koju sam u životu imao, prešao je ulicu da mi kaže kako ne treba da idem ispred nje, nego pored nje. „Gde ti je ona plava od juče“, našalio se. Ležernost. Sprintom sam trčao niz ulicu da dugaru kažem da sam je poljubio. Izleteo je u park da me pažljivo sasluša.

Dobro pamtim kevinu priču kada joj je prvi radni dan u kazinu prišao vlasnik, poljubio u ruku, zamolio da mu se pridruži na sekund i svim zaposlenima uzviknuo: „Olga je Perina supruga i Stefanova mama“. Od tada, jedino što su imali da je pitaju jeste kako je i kako smo nas dvojica.

Meni bi često poslali poklon, a najveći je bio kada me pomaze po glavi. Tada bih osetio da se iznad mene nadvio neustrašivi junak koji će me sačuvati od napada Transformersa. Slično je bilo i kada ti stariji ultras na stadionu pruži ruku.

Ne ljutim se na ljude koji nisu imali sreću da budu naučeni. Nemojte ni vi. Beograd je svoj tajni sastojak zaboravio u nekom malom zadžepku. Kada ga bude našao i shvatio da ga nije izgubio u Dunavu, počeće novi-stari krug. „Važno je samo da imaš to nešto u krvi, neki nerv, je*em li ga kako se to zove. Nauči da otimaš od zaborava snove. Razbij stoti put koleno o kaldrmu i nauči da gubiš, ali ne puštaj krv. Sazovi anđele sa Crvenog krsta, nađi ključeve grada kad magla je gusta. Čim kopci krenu da urlaju i prete, odškrini kapiju da golubovi polete“.