MEDIJI JUČE, DANAS I SUTRA

Foto: Milovan Ilić Džumanski

Poslednje što želim je da zvučim kao bivši pušač koji objašnjava kako je pravi ukus hrane osetio tek kada je ostavio cigarete. Ipak, povezan sa verovanjem da istinski pacifista može biti jedino čovek koji je živeo u ratnom okruženju, na ovom mestu ću, kao eks urednik nekoliko lajfstajl medija, zabeležiti minijaturu o spomenutoj industriji i svojim iskustvima u okvirima nje.

Nisam se predstavio, izvinite: ja sam Stefan, od oca Petronija i majke Olge, rođen 1988. godine u Beogradu. Završio sam društveni smer Pete beogradske gimnazije i diplomirao novinarstvo i komunikologiju na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu.

**

Moram priznati da u mladosti nisam razbijao glavu razmišljanjem o tome čime želim da se bavim. Voleo sam sport i srpski jezik. Bio u fazonu da „guram“ to dvoje, pa gde me odvede. Ljubav ka sportu ovaplodila se u nekoliko osvojenih medalja u karateu. Ljubav ka srpskom jeziku materijalizovala se u nekoliko javnih čitanja mojih pisanih radova.

Karate sam batalio kada, uz svu pomoć bližih i daljih prijatelja, roditelji nisu imali opciju da sakupe dovoljno sredstava da otputujem u Japan, gde sam bio pozvan u jedan kamp. Koliko se sećam, u priči je bila Okinava. Nisam imao zrelosti da prevaziđem tugu i batalio sam.

Pisanje sam, izromantizovan pričama o Kaporu, Tirketu i Preletu, poželeo da razvijam u okvirima žurnalizma. Hteo sam da budem onaj kojeg okruženje pita gde da popije dobro piće, gde da kupi kvalitetan šešir. Maštao sam o tome da budem čovek od digniteta u domenu življenja života. Da se moj komentar na različite pojave čeka sa nestrpljenjem.

Studirajući novinarstvo na FPN-u, nije mi se dopadalo to što profesori novinarskih predmeta uporno insistiraju na afiramciji jednih te istih medija; medija koje su afirmisali i kod svih prethodnih generacija; medija u kojima su mesta popunjena i rezervisana. Zašto lepo ne kažu gde mi to uopšte možemo da se zaposlimo?

Za mene su ti profesori, tada, gledajući iz nedovoljno zrelog i osvešćenog ugla, bili najobičniji nesposobnjakovići, ljudi bez petlje da dejstvuju u „otvorenoj borbi“ na tržištu. Sakriveni iza „akademskih uloga“, uzimaju „sigurne“ plate i leče svoje neostvarene snove upotrebom neupotrebljivih teorija.

Ni danas nisam u potpunosti udaljen od takvog utiska, premda je on znatno manje oštar i isključiv nego što je bio tada kada su me „sevali“ hormoni. Među profesorima je naravno bilo i onih koji su pred studente stali tek nakon što su „na terenu“ napravili zavidne karijere. Ali deder objasni ti to „napaljenom klincu“…

Maštao sam o tome da budem čovek od digniteta u domenu življenja života

Istraživačko novinarstvo mi se zgadilo na fakultetu. Najviše zbog toga što je na njemu bilo toliko potencirano. Zašto bih se bavio nečim što treba da radi policija, tužilaštvo, nadzorni organi? Zato što oni ne rade svoj posao, je l? Pa treba ja da im objašnjavam kako se on radi? Uloga novinara je da… „Ma pali“, progovarao je „napaljeni klinac“.

**

Prvi profesionalni medijski ugovor potpisujem u januaru 2012. godine, sa jednom holandsko-nemačkom izdavačkom kućom koja je u našem regionu poslovala pod zastavom korporativnog prefiksa adria. Tada ulazim najpre u selebriti, a potom u lajfstajl novinarstvo. Dok se većina mojih ortaka i dalje mučila s ispitima na kojekakvim fakultetima, ja sam fino zarađivao radeći intervjue i reportaže koje su bile tarifirane više nego što su to danas.

Bilo mi je interesantno da sa Kemišem šetam po pločicama praznog bazena i pijem konjak. Pričao mi je čime još, osim bazenom, želi da obraduje Zoricu. Porodica Brunclik zvala me je na svoju krsnu slavu. Sa druge strane, nekolicinu šatro umetnika nije bilo blam da mi na gajbi isprazne frižider a sutradan na ulici ne kažu „zdravo“. Tobože se ne sećaju da su mi bili na gajbi.

**

Za razliku od Kaporovog, Tirketovog i Preletovog vremena kada je važilo za mušku profesiju, u novinarstvo sam bio ušao kada je ono uveliko postalo ženska stvar, kako u pogledu onih koji sadržaj kreiraju, tako i u pogledu onih koji taj sadržaj konzumiraju.

Kako se ovih dana javno govori o lažnom feminizmu i mobingu u medijima, film mi se vraća na početke i 2012. godinu, kada mi je u život ušla sila kojom jedna devojka, bez ikakvog zdravorazumskog razloga, ne podnosi onu drugu. Umesto kao sapatnicu i sagovornicu, doživljava je kao sudiju i suparnicu. A već u nekoj od narednih razmena između njih dve - sve bude okej - kao da su mama koala i beba koala.

Tu nezaustavljivu silu posebno sam gledao tokom godinu i po dana provedenih na televiziji. Toliko je silovita, da kada bismo je nakačili na Đerdap, izvozili bismo struju u zemlje EU. Čuo sam da je ta sila osetna i u bankama, korporacijama, osiguravajućim društvima… Ali to je stvar kojom treba da se bave žene, poštovaću njihovu odluku da ne iznose prljav veš.

Bilo mi je interesantno da sa Kemišem šetam po pločicama praznog bazena i pijem konjak

Koju god ulogu, funkciju i poziciju da sam imao i koje god da ću u nadalje imati, nosile one manju ili veću odgovornost, imam utisak kako u medijima vrlo svesno boravim u jednoj autsajderskoj poziciji, gledajući šta se oko mene dešava i pokušavajući da zauzmem prostor za koji mi se u trenutku čini kao da je prekriven paučinom.

Mnogo toga viđenog u medijima nikako se nije moglo pomiriti s ono malo karatiste što je u meni ostalo. A to malo ne želim da izgubim. Jer ako i to izgubim, pretvoriću se u kašu od avokada.

Sve za šta u karateu nema mesta, u medijima ima. Tračarenje, ogovaranje, bespotrebne spletke, zavist, ljubomora, nepoštovanje, nipodaštavanje… Sve za šta se tamo gde sam odrastao dobijao šamar, u medijima se dobijao aplauz. Ima u novinarstvu i mnogo toga lepog - ljudi, razgovora, putovanja - ali ovaj tekst nije o tome.

Kada treba izabrati pilota za mlazni avion, obavi se milion provera kako bi bilo izvesno da je pronađen pravi čovek. Dok u medije može da stigne svako za koga se smatra da je pismen, znatiželjan, informisan, da ima korisne kontakte. U medije može da stigne svaki investitor za kog se smatra da ume da napravi profitabilan biznis. Kao što je i stigao.

A zapravo je mnogo važnije od toga da u medije uđe što manje čovekomrzaca, kako je govorio Jug Grizelj. Što manje onih koji do podneva nisu zadovoljni sobom, a od podneva nisu zadovoljni ničim živim na ovoj planeti. Što manje onih koji u svemu vide zlu nameru i osvetu. Što manje onih koji gone druge ljude.

Jako je opasno kada ljudi iz kreativnih industrija, kojima u izvesnoj meri pripadaju i mediji o kojima pišem, ne prave redovne izlete van svoje branše. Ta preka sudbina prisutna je, recimo, među glumcima, kao što je prisutna i među novinarima. Ako se novinar ne druži s onima koji nisu novinari, ima velike šanse da načini štetu svom mentalnom zdravlju.

Slično je i sa biznismenima. U nekom trenutku okruže se isključivo biznismenima, pa u svemu vide biznis ideju i potencijalnu priliku za zaradu. Druže, iskuliraj, šta ti je? Zvao si me na kafu a poturaš mi milion kombinacija. Ne zanima me. Eno vidi tamo kako ona devojka lepo jede pečen kesten.

**

Korona je dodatno ubrzala ultimativnu digitalizaciju medija i obesmislila mnoge novinarske postulate koji su ionako bili na klimavim nogama. Srezala je budžete, a kada se magazin ili emisija jednom naprave bez love, podrazumeva se da će se isto tako praviti i na dalje - bez love.

A zapravo je mnogo važnije od toga da u medije uđe što manje čovekomrzaca, kako je govorio Jug Grizelj

Korona je, pored ostalog, napravila sledeće: novinar hoće da preporuči gde popiti piće. Novinar poseti instagram stranice lokala čije se fotografije u poslednje vreme intenzivno dele. Preuzme ih, napiše nekoliko opštemestaških deskripcija i optimizuje taj tekst onako kako to internet traži.

Ako pitate internet, to je dobar tekst, iako u njemu ne stoji da li na vodokotliću u toaletu stoje zalepljeni stikeri, da li šank miriše na limunsku travu ili burbon, da li je neko nekoga u tom lokalu zagrlio, poljubio, zaprosio. I to uopšte i nije toliko strašno. Strašno je ako izgubimo zanatlije koje mogu da prenose zanat.

Stvari se mere tabelom. Novinarima su zadate kvantitativne norme i logovanje radnog vremena. Urednike je zamenio algoritam, jer je precizniji i jeftiniji, a to je nešto što svakom vlasniku treba: jasno merljivi rezultati i veća zarada sa manje troškova.

Plastično objašnjeno, digitalni mediji prave sadržaj za Gugl, ne za publiku. Gugl im „uzvrati“ dobrim rangiranjem. Onda mediji sa tim podacima idu kod oglašivača i pokazuju cifre kao argument zbog kojeg bi ovi trebalo da plate plasiranje svojih proizvoda baš u tom mediju. Proizvod oglašivača koji je dao novac mora biti hvaljen.

Kako novca uvek fali, mediji organizuju i događaje. Time prave još jedno novo mesto gde oglašivači mogu da plasiraju svoje proizvode. I tako ukrug.

Pričam iz veoma banalnog ugla, ne zalazeći u nijanse kojih ima na pretek. Spomenuću samo neke:

Mediji mogu dobiti i jedan ogroman džak novca za srećan početak i dugo trajanje. To im obezbeđuje mirniji rad, bez ogromnog pritiska, ali sa pognutom glavom pred „čikom“ koji je častio džak. Kada taj džak novca potroše, uglavnom i ovi mediji nestanu. A glava se više nikada ne podigne.

Još jedna nijansa tiče se toga da proces plasiranja proizvoda u medijima ne mora biti loš, neumesan i površan, naprotiv, može biti edukativan, zabavan i koristan, ali će njegova kreativnost i svrsishodnost zavisiti od toga koliko su naručilac i izvršilac zadatka, u svojim životima izvan posla, uspeli da popiju različitih sokova. Koliko su izlazili van svoje branše. Što su više izlazili, taj će proces biti bogougodniji.

Ima tu još mnogo nijansi, pogotovo onih koje se tiču novih medija, društvenih mreža, podkasta, influensera, projekata održivog poslovanja, saradnji s institucijama… Međutim, iz razgovora sa prijateljima shvatam da im ni one bazične nisu jasno vidljive.

Možda ne bi bilo loše dodati da mesečnu platu urednika nekog lafstajl medija - koji je odgovoran za rezultate, bavi se timom, animira klijente -, influenser srednjeg ranga zaradi za jednu instagram Story objavu - sadržaj koji nestane za 24 časa -.

**

Kao društvo trenutno imamo mnogo problema. Imali smo ih uvek, ali sada ih baš imamo. Besni smo. Nosimo čekić i sve nam liči na eksere koje treba zakovati u zemlju. Onaj "napaljeni klinac" u meni u fazonu je da sve treba da ode dovraga. Sve, ne samo mediji čije vlasnice optužuju za mobing i lažni feminizam.

Toliko smo besni da smo čak i u Breninim fotkama za Vogue Adria videli lošu nameru - Lepa Brena u praznom bazenu pije martini i nadgleda čistačicu, pokazujući joj na mrlju koja nije valjano oribna. A nije opravdano biti besan na subverzivan koncept koji posredno kritikuje ono na šta smo zapravo i besni. Koncept koji igra za nas, na našoj je strani. Da ne ulazimo u trenutak plasiranja, komplikovano je.

Pride, važno je da se projekti poput takvog dešavaju češće. Prave protivtežu obliku (ne)funkcionisanja koje je u medije ubacila korona. Služe kao lek za rane koje sporo zarastaju. Takvi projekti u tabeli prave minus, ali smislu daju plus. A nakon ovog ciklusa koji trenutno trošimo, nazovite ga ciklusom površnosti, priča se da će da nastupi ciklus smisla.

Nosimo čekić i sve nam liči na eksere koje treba zakovati u zemlju

Sve se nešto tripujem da me odozgo konstantno posmatraju Kapor, Tirke i Prele, iako oni uopšte ne znaju za moje postojanje. Niti sam im na bilo koji način bitan. Izgleda da oni meni jesu, čim se tripujem.

Suprotno „napaljenom klincu“ kojeg se očigledno nisam ratosiljao, ono malo karatiste i zrelog čoveka u meni pokušava da ne besni, već da odškrine prozor kako bi u tamu ušlo nešto svetla. I u jednu stvar jako verujem. U decu. U pravljenje sadržaja koji može biti koristan njima i njihovim roditeljima. Da spasimo šta se spasti može.

Još uvek tu ideju nisam formatirao. Kada je uobličim, javiću vam. „Kako reče da se zoveš?“. Stefan! Od oca Petronija i majke Olge.