KVALITETNA MLADOST

Seo sam u svoju momačku sobu da svarim ručak. Volim pasulj iz mamine kuhinje, ali matira me kao ruski šahovski velemajstor. Treba mi određeno vreme da ga učitam i prihvatim „poraz“.

Mahunarke traže svoj prostor po krvotoku, a na svom nekadašnjem stolu za učenje gledam u more uspomena. Talasi plove. Uvlače mi se pod kožu kao tanak papir za pečenje.

Vidim plastični omot svetloplavog muzičkog diska na kom je nasnimljen album švedske psajhodelik trens „princeze“ Mirande. Bili smo osmi razred osnovne škole kada ga je Aleksandra kupila na tezgicama kod SKC-a i na njegovom licu crnim markerom napisala Uvek ćeš biti moj najbolji drug, ne birni.

S Aleksandrom sam odlazio na svoje prve rejv partije. Ključnu ulogu u tome imao je moj brat od tetke, jer je na vratima klubova umeo da izgovori neke magične reči. Zahvaljujući njima obezbeđenje nas je puštalo unutra iako smo bili maloletni.

Pored Mirandinog CD-a stoji metalik sivi mobilni telefon marke SONY. Trošio sam ga kada i Mirandu. Imao je točkić za skrolovanje sa strane i toliko memorije da je u njega mogla stati jedna MP3 datoteka. Iskoristio sam je za numeru Sunglasses At Night od Tige, koji je, kako kaže moj brat, napravio jednu nezaboravnu žurku pod otvorenim nebom Barutane.

Tu već ni njegove magične reći nisu pomogle da nas puste unutra. Slušali smo muziku sedeći na zidinama Kalemegdanske tvrđave, a neki tipovi častili su nas energetskim pićem Shark.

Na stolu je i kvalitetna plastična igračka Action Man. Nindža u crvenom kimonu sa crnim pojasem i nunčakama. Izliven brilijantno kao za čas anatomije. Zglobovi mu se i dalje perfektno pomeraju. Čini se da je razgibaniji od Đokovića.

Njegova tržišna cena bila je 100 nemačkih maraka. Roditelji su ga kupili u TC Banjica, u radnji gde se mogao pazariti još jedan brend premijum igračaka za odrasle - Mighty Max. Prepoznatljiv po malim i velikim pećinama.

Otvaram fioku i među različitim diplomama vidim časopis Vuk. Zbornik moje Osnovne škole Vuk Karadžić. Posvećen đacima maturantske generacije, izlazio je na kraju svake školske godine.

Na jednoj od strana je fotografija na kojoj stojim sa nekoliko učenika. Ispod mog imena piše - najperspektivniji. Glasali su đaci svih odeljenja osmog razreda zajedno.

S ove tačke gledišta, zabavno mi je da deca od 14-15 godina uopšte imaju predstavu o tome šta znači biti perspektivan. Nisam bio ni najbolji ni najnagrađivaniji učenik.

Možda sam im se perspektivnim učinio zbog uspeha u sportu, možda zbog Mirande, možda zbog pantalona na učkur ili obrve koju sam recnuo brijačem. Pozvaću Aleksandru da je pitam.

Najperspektivnija je bila Anja. Vlada Jež najšarmantniji. Mia je misica, Brzi je mister. Srđan je najgenijalac, Đokse najsnažniji, a Džoni najpropalitet.

Sećam se da je pravljenje te grupne fotografije trajalo duže od predviđenog, zato što je Vlada Jež, grleći Miu, šaku držao u neposrednoj blizini njene desne dojke. Ona mu je levom šakom odgurivala ruku. Svi smo se smejali i niko se nije ljutio. Ni Mia.

Džoni je dostojanstveno prihvatio „titulu“ najpropalitet, štaviše, moglo bi se reći da mu je zbog toga bilo malo drago. Na posletku smo napravili pristojnu fotografiju, ali nismo prestajali da se smejemo.

Ispod zbornika Vuk, u fioci stoji vuneni navijački bar šal. Za razliku od šalova sa slovima, rečima i sloganima, bar šal ima isključivo linije različite ili jednake debljine. Ovaj je beo, sa debelim crvenim i tankim žutim linijama.

Dule i ja smo po svoj primerak ove „vune“ otišli kod prodavca novina. Sa svojom „uličnom policom“ prepunom domaćih i stranih štampanih medija stajao je kod Palate Albanija. Iza njegove improvizovane police u samom centru grada stajala je gajbica sa bar šalovima.

Pre kupovine, dugonogi prodavac sa poludugom smeđom kosom čiji su pramenovi virili ispod bež ribolovačkog šeširića pitao nas je iz koje smo škole i kako znamo da se tu prodaju šalovi. Aleksandra i ja smo ga viđali na „rejvićima“.

Nije mu bio cilj da ih proda nego da ih proda onome za koga smatra da šal treba da poseduje. Na talasima magije koju je imao moj brat, Dule i ja smo imali nekoliko ljučnih reči zbog kojih smo šal „zaslužili“.

Jedan ulični prodavac i dan-danas je na ulici. Znate koji? Džoni! Džoni najpropalitet.

Stoji u Knez Mihajlovoj i prodaje naočare. Sada već dve decenije. Ima blago raskoračni stav, ruke drži u džepovima i očima sibirskog haskija skicira hroniku šetača. Naočare idu dobro.

Momci sa tako razornim levim krošeom poput njegovog uglavnom stoje na vratima noćnih klubova. Tipovi sa sumnjivim novcem uzeli su ih pod svoje. „Neću sa dripcima“, rekao mi je jednom. Dasa.

Neki odrasli ljudi rade neke ružne stvari zbog toga što ne vole svoju mladost. Moju ne bih dao ni za živu glavu. Ne koristim je za život u prošlosti. Služi mi kao filter za budućnost. Umalo da mi kane suza na fotografiju gde sam najperspektivniji.

Čini mi se da se pasulj slegao. Vraćam stvari na svoje mesto. Uzimam papir i hemijsku da zabeležim „crtice“ za ovaj tekst. Ako to ne uradim sada, prednost će ostvariti nešto što budem video na putu do kuće.

Neki odrasli ljudi rade neke ružne stvari zbog toga što ne vole svoju mladost. Moju ne bih dao ni za živu glavu

U pisanju postoje nepisana pravila. Neka od njih su da se ne treba pravdati, još manje kukati. Pre šale na tuđ’ račun poželjno je „zabiti“ neku na vlastiti. Niz se nastavlja time da je prikladnije pisati o svojim iskustvima nego o sebi.

Najprikladnije je, zapravo, pisati o nečemu što jako dobro poznaješ. Zaključak? Zaključak je stvar o kojoj bi se moglo diskutovati. Da li je potrebno reći ga ili ga ostaviti čitaocu?

Uvek se vratim na pravilo koje je napisano. Stoji u dvorištu moje osnovne škole, u vidu poveće metalne instalacije zelene boje: Piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano! Slaže se sa travom.

„Ćao, Aleksandra, kako si? Hajde da se vidimo“. Puštam Mirandu. Plesom čuvam svoju mladost.

Fotke: Uroš Živojinović; Lokacija: OŠ Vuk Karadžić Beograd, Stari Grad