Krštenje

Nedavno je drugar Aljoša došao iz Moskve u Beograd, sa suprugom i bebom - malim Lukom - kog su krstili u Crkvi Svetog Marka, u parohiji kojoj po mestu prebivališta u Beogradu pripadaju.

Aljoša je prvi iz bazične grupe drugara koji je otišao preko, još dok smo bili pri kraju osnovne škole. U Moskvi je postao arhitekta i sada bogatim Rusima projektuje bazene, koji nisu u dvorištu, nego u dnevnoj sobi, kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Aljoša je normalan dečko.

Odmah posle njega, čim smo završili osnovnu, Aca je otišao u Berlin da proba sa fudbalom. To nije potrajalo, ali je ostao u Nemačkoj i sada tamo ima decu koja ga obožavaju.

Kum Šone zapalio je u Švicu da se školuje za kuvara. Brzo je postao šef. Izgrmeo je u Kopenhagenu, sada ubira plodove u Pragu. U slobodno vreme igra hokej.

Pasko je nakon srednje otišao u Dubai da radi u hotelu, dokazao se kao dizajner, sada je vrhunski fotograf i kreativni direktor. Teško je poverovati da su njegova dela pravila samo dve ruke. A njegove su, nema čije druge da budu.

Knez je krenuo sa Italijom, Milanom, Kinom i modelingom, i bukvalno obišao ceo svet kao jedan od najlepših Srba na pleneti. Što je i sada. Grad je zamenio kućom pored potoka.

Dok smo studirali, Brana je otišao na more da plovi i docnije upoznaje plovidbu okeanom. Sada je kapetan na brodu i ima šake koje ulivaju tonu poverenja i zlatnu kosu punu ljubavi.

Brzi, Guza i ja nismo napuštali Beograd na duže od mesec dana i nećemo se posebno predstavljati, tu smo. Stojimo u Crkvi Svetog Marka i oči mi se pune suzama. S nama je i Knez. Aca, Šone, Pasko i Brana nisu bili u prilici da dođu do Beograda, jer se sve ovo sa krštenjem izdešavalo prebrzo da bi mogli da organizuju ostavljanje porodice i posla. A znam koliko bi voleli da su bili sa nama. Znam da su se i njima, tamo gde su, oči punile suzama.

Ne mogu dobro da opišem zbog čega mi se plakalo, ali to je svakako bilo od sreće. Nalazio sam se u trenutku. Taj trenutak prolazio mi je kroz stopala i peo se gore, ka grudima, i ulazio u nos. Takav trenutak se ne može planirati, on se desi. A kada se desi, znači da si čovek.

Stezao sam devojku za ruku kao dete koje za šaku hvata roditelja na pešačkom prelazu gde svetli crveni čovečuljak. U drugoj ruci držao sam buket cveća za Aljošinu suprugu.

Aljoša je Brzog uzeo za kuma i bilo im je drago kada je beba Luka svešteniku pokazao zube koje nema. Dovoljno mi je što sam uhvatio njihov pogled, prekasno su ga skrenuli, znao sam šta misle. Knez isto.

Brana, da je bio tu, sigurno ne bi izdržao a da ne kaže nešto na šatrovačkom. Šone bi se simpatično cerio i grickao nokte. Pasku ne bi bio simpatičan nivo neozbiljnosti u crkvi ali bi mu isto bilo drago. Acu toliko dugo nisam video da ne znam šta bi uradio, ali ga volim isto kao i u osnovnoj.

Bitisanje u crkvi, bez obzira na povod i okolnosti, čoveka nagna da se pita. Gledajući u ljude s kojima sam odrastao, tokom krštenja malog Luke u Crkvi Svetog Marka, bivalo mi je jasno da trenutak koji sam osećao u stopalima, koji je prolazio kroz grudni koš i ulazio u nos, da taj trenutak ima veze s identitetom. Katarzična emocija koja se pojavljuje kao kristalno jasan odgovor na šibljem prekriveno pitanje - ko si?

Izlazili smo iz crkve bio sam ubeđen da su Šone, Pasko, Aca i Brana tu, zajedno sa Knezom, Brzim, Guzom i sa mnom. Znao sam ko sam. Mali Luka nastavio je svetu da pokazuje zube koje nema, kao da zna u koje je društvo došao. Čovek u trenutku.