DAN KADA SAM PLAKAO

Najviše sam plakao kada sam polomio nogu, pa posle. Desio mi se otvoreni prelom skočnog zgloba – operacija, bolnica, rehabilitacija – pa tek onda suze.

**

Bio je petak, možda 21. jun, poslednji dan školske godine. Završio sam sedmi razred osnovne škole. Sutradan, po ovome što sam u prethodnoj rečenici napisao, ispada da je to bila subota 22. jun, e tada sam igrao fudbal na travnatom terenu kod Hipodroma. Protivnički igrač mi je uklizao na stajnu nogu i otvorio skočni zglob.

Posle krpljenja, iako je reč o skočnom zglobu, doktori su mi stavili gips preko cele noge, do pola butine. Zašto? Da ne bih pomerao koleno, jer bi to smetalo skočnom zglobu. Tako „zazidan“, trebalo je da izdržim 6 nedelja kod kuće. Nije sad bitno kako sam odlazio u toalet.

Da mi se ovakva povreda dogodi danas, verujem da postoji neka druga metoda lečenja koja ne podrazumeva toliko gipsa. Pre 20 godina je bilo ovako. Šest nedelja u sedećem ili ležećem položaju, u srcu leta.

Tada je klima uređaj bio nepodrazumevana stvar i 7 puta skuplji „gedžet“ nego danas. Roditelji su morali da ga kupe. Fuji Siemens, eno i dalje „šljaka“. Ne znam kako bih izgurao bez „klime“. Koristio sam prutić da se počešem ispod gipsa.

**

Tokom ležanja na gajbi, drugari su uglavnom bili sa roditeljima na moru. Najredovniji posetilac bila mi je drugarica Aleksandra. Dule se isto cimao da me poseti, ne mogu da kažem da nije, iako je mogao da radi mnogo zanimljivije stvari, raspust je. Zajedno sa još nekima koji su mi banjavali u turama i neredovno, oboje su mi se potpisali na gips.

Nisam plakao, stvarno nisam. Jeste mi pripala muka kada su mi nečim što izgleda kao okruglo sečivo za sečenje napolitanske pice isekli gips. Gledaš u nogu koja je tvoja a kao da nije. Ne možeš da je prepoznaš. Još gore – ne možeš da je pomeriš. Bilo mi je muka, ali nisam plakao.

Onda kolica, pa štake. Podneo sam. Zvuči kao da me je pregazio kamion a ne da je reč o sportskoj povredi, ali tako je bilo, majkemi. Majkemi, nisam plakao.

Ko bi se tada skršio poput mene, slali su ga na rehabilitaciju u Mladenovac, u Selters banju. Preko veze mi je sređeno da budem bliže gradu. Moj oporavak dešavao se u Sokobanjskoj ulici, u rehabilaticionom centru iznad Zvezdinog stadiona.

I dalje nisam plakao, ali sam povraćao. Srljao sam sa vežbama. U želji da mi koleno što pre profunkcioniše, provodio sam sate u sali za vežbe. Da, koleno! Gips mi je napravio problem sa kolenom, veći nego sa polomljenim skočnim zglobom. Ne pomerajući ga 6 i više nedelja, poslao sam svoje koleno u pakao. Trebalo ga je vratiti u raj.

Ali ne tom brzinom kojom sam naumio. To mi je izašlo na usta. Čini mi se da mi je tada postalo jasno da stvari ne mogu da se dese onako kako sam naumio. Mnogi prebace 30-u i dalje im to nije jasno. E to je pakao.

Nisam plakao, stvarno nisam. Jeste mi pripala muka kada su mi nečim što izgleda kao okruglo sečivo za sečenje napolitanske pice isekli gips

**

U Sokobanjskoj je bilo nekoliko rekovalescenata. Devojke i momci sa posebnim potrebama, koji su sa svojim roditeljima živeli u inostranstvu, od Austrije do Australije. Tokom letnjeg raspusta, dolazili bi u Beograd, u Sokobanjsku, gde im je prijatnije, druželjubivije i jeftinije.

Jedan od njih bio je Vlada, mislim da je tada imao 28 godina. Bio je 80 odsto nepokretan, u kolicima koja nije imao snage da gura sam. Nije mogao razgovetno da govori, ali je umeo da pusti glas. To bi zvučalo kao mumlanje, ali iz njegovog ugla – pevao je. Pevao je svoje omiljene pesme. Kasnije sam shvatio da je i moj ugao gledanja na njegovo puštanje glasa takav kao njegov – pevao je.

Meci su mu oduzeli vitalnost, ali nisu pesmu. Njegovu pesmu

Bio je muzičar, svirao gitaru u omanjem bendu. Jedne večeri, u klubu gde su nastupali, izbila je pucnjava. U rikošetu, Vlada je zadobio nekoliko prostrelnih rana i jedva ostao živ. Živeo je sa roditeljima u nekom selu nadomak Beča sa neverovatno lepom prirodom, a leto bi provodio u Sokobanjskoj.

Ono što je od pokreta mogao da uradi, jeste jedan koji 20 godina nisam zaboravio. Desnu ruku bi polako odvajao od naslona za ruku na kolicima. Tresla se, ali ne bi odustajao sve dok je ne podigne bar do visine ramena. Onda bi, takođe polako, doslovce jedva, pokušavao da spoji palac i srednji prst i da njima „pucne“ – kao boem kojeg u kafani pogodi pesma. Meci su mu oduzeli vitalnost, ali nisu pesmu. Njegovu pesmu.

**

Moja trvdoglavost i povraćanje imali su za rezultat to da sam prohodao i protrčao znatno brže nego što su doktori predviđali. Rekli su mojim roditeljima da dugo nisu sreli klinca koji je toliko izdržljiv. Polako sam privodio kraju svoj oporavak u Sokobanjskoj.

Aleksandra se smuvala sa Milošem i nije imala vremena da me posećuje. To joj je bio prvi momak. Dule je otišao u košarkaški kamp i rekao da se vidimo na početku školske godine. Ekipa sa kojom sam igrao fudbal, koja je bila prisutna kada sam se zbog bola drao na Hipodromu, najmanje me je posećivala. Bili smo klinci i bilo je leto. Razumem. Mnogi prebace 30-u i dalje ne razumeju.

Jedne večeri, pred kraj moje rehabilitacije u Sokobanjskoj, sedeli smo na velikoj terasi. Bilo nas je desetak. Bio je tu i Vlada. Sećam se da je zabacio glavu unazad, izgledao kao da spava, ali nas je pratio. Sa stadiona se čuo huk – Zvezda je igrala utakmicu kvalifikacija za neko evropsko takmičenje. Prepoznali smo melodiju Marseljeze. Kao tanak sloj između svetlećih reflektora i teget neba, Marseljeza se poput duge u podne posle kiše širila topčiderskim brdom.

Bili smo klinci i bilo je leto. Razumem. Mnogi prebace 30-u i dalje ne razumeju

Ujutro me čekala i poslednja kontrola. Svi su napustili sobu, ja sam ostao u njoj dok me doktorka ne pozove. Mislio sam da sam sam. Sve dok nisam čuo mumlanje. Kada sam se okrenuo ulevo, u ćošku sobe video sam Vladu u kolicima. Već je do nivoa ramena bio podigao ruku koja se tresla. „Puckao“ je prstima. Ne jednom. Nastavio je da „pucketa“. I pevao Marseljezu. Pevao je.

Rasplakao sam se kao kiša i te suze nikada nisam zaboravio!