top of page
Search
akcijanjestefan

BOŽUR



Gledam u lutku koja govori. Pali se alarm za pristojnost, opravdano i očekivano, jer buljim u lutku kao da igra mečka. Živa je, vidi me, i nije pristojno to što radim. Bez obzira, snooze-ujem alarm i dajem sebi oduška, dok lutka na tečnom engleskom svom drugaru objašnjava kako je prošle nedelje platila kaznu u tramvaju, što ovoga puta umalo da se desi njemu, koji je na ne tako tečnom engleskom pomno prati, zaljubljuje se kao Pepe Tvor i izgleda kao najbolji Vinsov ortak Uber, u filmu Mržnja.


Voleo bih da sutra sve ovo opet vidim, isto ovako, da vidim da li sam doživeo ili izmislio, da li je neverovatnije što lutka govori ili što govor ima lutku, a niko od njih dvoje, ni lutka ni govor, nisu plastični, kao što ni ja nisam plastičan ali sam uspeo da se uvoštim po amsterdamskim kanalima. Sad mi baš prija da gledam u lutku, iako sve ovo možda nije istina, a šta je, uostalom, istina?


U trenu kada mi se nasmejala, a video sam da jeste i bar za to znam da je istina, shvatio sam da mogu potpuno isključiti alarm i gledati je do mile volje. Šta, dozvolila mi je, a čini mi se, iako to sa sigurnošću ne bih mogao da tvrdim, da me razume. Ima tačno, čisto i zategnuto čokoladno lice, razmak između krupnih očiju kao Kejt Mos, ogromne trepavice, puna usta kakva ni Neša Galija u Kotoru ne bi mogao čestito opisati. Takvu lutku je moja drugarica Aleksandra Vukić grafitnom olovkom crtala u svojim sveskama iz osnovne škole, senčeći je gumicom za brisanje pink boje. To je to: sve vreme pokušavam da se setim odakle mi je lutka poznata, pa odatle, ovo je lutka iz osnovne škole, sto posto. Aleksandra, ti si?


Please, remember to check out“, prepadaju me zvučnici u tramvaju. Iskjlučio sam svoj alarm, ali tuđi ne mogu, pogotovo ne ovaj komunalni. Alarm mi je u ovom trenutku potreban koliko i rupa u glavi, ali mu moram reći hvala, jer sam prethodnih puta u Amsterdamu zaboravljao da se otkucam pri izlasku iz tramvaja i tako svakoj kupljenoj karti prekraćivao život i rok trajanja, bivajući primoran da kupim novu. Dok je živ, čovek uči da postoje lutke koje su žive. Thanks bro, kažem alarmu, izmišljenim jezikom koji u tragovima podseća na engleski.


Mogao bih da potpišem kako nema bogznakakve razlike između violine Stefana Milenkovića na Kolarcu i bicikla sa povećim točkovima koje slušam u Vondelparku. I jedno i drugo prijaju glavi kao malina preko krema od pistaća. Stefan mi nikada nije svirao na uvo, nit on svira na tuđa uva, samo na svoje, što mi ne oduzima pravo da škripaj srebrnih pedala usporedim sa koncertom za violinu u e-molu. Čujem ih oštro iako mi nisu tako blizu i opet me zanima da li je ovo istina, i sada je gotovo izvesno da mi manjak odgovora na ovo pitanje ne ubija želju da ga stalno postavljam. Postaviću ovde i Recondite - Warg, tehno Mocarta, da mi pomogne da dočaram zvuke koje čujem, svestan da ću to teško postići, ali pokušavam.


Znam šta je istina, sinu mi dok gledam u jezero. Istina je da se žvakaća guma ne baca u pikslu da se ne bi zalepila za dno, nego se pre toga uvije u papirić ili celofan od paklice cigareta. Konobari ne vole ako se žvaka u pikslu baci klot, barmeni takođe. Ovo i još nekoliko nepisanih pravila meša mi se sa pisanim.


Nisam previše srećan što mi u Vondelparku, dok bacam delove trske u jezero, od svega mogućeg na pamet pada folk pevač Darko Lazić, ali kao da na to mogu da utičem, ne mogu. Darko Lazić pokazao devojku. Kao da je devojka predmet za pokazivanje. Nije on kriv, nego svi koji su odomaćili i ono: ikona stila. Ikone su u Crkvi, nemaju veze sa modom i odećom. Samo korak deli me od njeeee… Korak do sna, ili do dnaaa, na sve il ništa, noćas, idem ja a aaa


Boli me stomak od smejanja i sićušni far od bicikla koje mi ide u susret izgleda kao farčina FAP-ovog kamiona. Ne bi bilo loše da sednem. Čini mi se da čujem Kokoroko - Abusey Junction.


Pitam se da li će vitka devojka pojesti pitu od jabuka, banana hleb i tart od limuna koje je na jednom povećem tirkiznoplavom tanjiru donela za svoj sto, za kojim ne sedi niko osim nje i nema nekih uočljivih naznaka da bi se takva slika mogla promeniti. Zadovoljan sam što su mi homemade ginger limunadu sipali u čašu od pola litre, u jednu lepu old fashion coctail čašu, kao što uvek budem zadovoljan kada postanem svestan da sam napravio dobar izbor, jer kada sam na nekom mestu prvi put, nikako ne mogu da znam da li sam napravio dobar, sve dok se na delu ne pokaže da jesam ili nisam, a ovoga puta jesam.


Očigledno sam se malo dozvao pameti čim počinjem kognitivno skiciranje teorije da je hrana precenjena kategorija. Jedi ovo, jedi ono, ovo tad, ono onda… Aj recite to ovoj devojci koja je odmalena na biciklu, članci su joj goli na minus deset, lice narandžasto od suvog vetra, bez pudera, kosa bez farbanja puna pramenova od sunca. Budi aktivan od malena i jedi šta god hoćeš. Nije istina? Verovatno nije, jer se tu pita mnogo faktora, genetika je jedan od važnijih, ali ne mogu sad o tome, jer vitka devojka je upravo pojela sve sa tanjira, sačekala još jednu kafu koju se sa svojim cegerom sa logotipom Mocco muzeja ponela ka svom biciklu, i ja moram da joj aplaudiram. Ne zbog svega što je pojela nego zbog toga što je vitka. Šta mi je jedan aplauz posle violine Stefana Milenovića. Na prozor čiji su ramovi iste boje kao i tanjir iz kog je vitka devojka pojela pitu od jabuka, banana hleb i tart od limuna, počinju da se lepe kapi amsterdamske kišice u stilu U-Recken – Let It Rain.


Vosak se odlepio od mozga i šetnja tik uz amsterdamske kanale sada liči na odlazak do pijace nedeljom ujutro, što dalje znači da znatno manje podseća na vrtešku u kojoj sam juče bio, i to bez kupljenog žetona. Jedem vafl koji su preda mnom filovali svežom karamelom, nije previše topao i čini mi se da to nije slučajno, jer količina ispečenih jezika zbog jurnjave ka šećeru nikako ne bi mogla biti pozitivan imidž za prodavnicu vafla. Siguran sam da je to istina iako ne znam istinu.


Vafl, pecivo, pomfrit, haringe i? Iiiii? Cveće! Cveće je istina u Amsterdamu. Zagledan u jedan za koji ne mogu da se odlučim je li bulka iz Zvezdarske šume ili božur sa Kosova polja, ne smeta mi kišica. Nije ni potrebno ni važno da se odlučim za cvet, niti me neko na to primorava, ali kao da imam izbora šta će da mi padne na pamet, kao da je lako znati šta je istina, evo recite mi? Možda je zbog karamele iz vafla, ali kao da je ostalo još malo voska u mozgu.


Neka bude božur, nešto mora biti, zato božur. Otac drugara iz gimanzije sa tako zove i smejali smo mu se kao klinci, iako smo se trudili da on to ne vidi, ali samo naivni klinci mogu pomisliti da se ne vidi. Čika Božura niko ne zove imenom, nego Bole, a Božur je mnogo lepše. Hej, dragi, dragi, božurove sadi, ja ću vodu, a ti koren, nek izniknu mladi.

152 views0 comments

Recent Posts

See All

NAUČEN

Comments


bottom of page